ГИМНАЗИЈА – ТЛО СА КОГ СЕ ГЛЕДА У НЕПОЗНАТО (цијели догађај)

На свој осамдесети рођендан нобеловац Одисеј Елитис објавио је дјело „Елегије из Оксопетре”. Инспирацију за њега, касније је и сам причао, добио је на острву Астипалеја. Рт овога острва, који сеже далеко у море, Елитису је био довољан да покрене пјесничку имагинацију. Његов назив, који је постао и дио наслова дјела, буквално преведен значи спољашња или онострана стијена. То је, проналазимо дакле и у имену рта, посљедње чврсто тло са кога се може гледати у непознато. Тим непознатим видицима, али као чврсто тло са кога се они посматрају, служила је кроз своју историју и Гимназија. Она је од својих почетака па до дана када се обиљежило њених сто петнаест година постојања била истурена стијена за све оне који радо гледају у непознато. Па чак и на самом програму Дана школе, чији је централни дио симболички назван „Полемика о полемици”, то се могло наслутити. Али кренимо редом... Све је почело уз немјерљив допринос волонтера Гимназије у организацији свечаности, програм, којој је поред ученика и запослених присуствовао и велики број гостију. Свечаност је отворио хор, којим је дириговала Милица Поповић, а који је пјевао државну химну. Након тога услиједило је и обраћање директорице Биљане Вучуровић. Говорећи о мјесту Гимназије у образовном систему Црне Горе, директорица је нагласила да су за значај ове установе заслужни многи: „Гимназија није резултат рада само појединца. То је систем састављен од свих чинилаца ‒ ђака, наставника, од административно-финансијске, педагошко-психолошке службе, руководилаца, помоћника, библиотекара и техничког особља које на својим рукама носи хигијенске стандарде школе. Сви заједно радимо на визији да у школу дјеца иду са истом срећом као када одлазе кући. Тако градимо срећну земљу. Напокон, срећан нам диван дан”. На самом крају обраћања, директорица Вучуровић искористила је прилику да у знак захвалности, у име Гимназије, уручи поклон професорици Мирјани Перовић, овогодишњој добитници Државне награде „Октоих”, која је уједно, уз библиотекарку Сању Марјановић и професорицу Дарију Шћепановић, била ауторка већ поменутог програма ‒ „Полемике о полемици” Агонално заоштрен, програм је функционисаo на више нивоа. Почео је као метаполемичка прича, а завршио се разговором о генерацијским разликама. Обликована према тексту М. Бећковића „О међувремену”, повремено је прекидана рецитовањем пјесама Е. Гилвика. За све то вријеме, хор на сцени остао је вијеран својим класичним узорима. Будући спољашњи посматрач, није директно учествовао у полемици, али није изневјерио ни своју унутрашњу позицију у приказивању коју има у односу на публику. Наиме, изговорено на сцени непрестано је коментарисао извођењем популарних пјесама „Девојко мала”, „Круг”, „Живиш у облацима...” Сва та вишегласност донијела је на концу оно што се од ње очекивало ‒ синтезу различитих ставова која увијек значи вриједност више. И на крају, као у кругу који је неколико пута истицан у програм, дошли смо на пошетак. Кренуло се од оног познаток, чврстог тла које пробија море, да бисмо стигли до новог, једва познатог које нас тек чека.