Tihomr Stanić recituje pesmu koja najbolje oslikava naš narod

Ljubomir Simović "Balada o Stojkovićima" Bije batinaš, bogme svojski raspalio, puca nam koža, lete mrvice mesa; bije sat, bije dva, bije tri, otkud mu toliko štapova i besa? Udara bogato, udara od sveg srca, već mu se lice od napora krivi, gubi dah, zastaje, prediše, više ne može, i pada mrtav umoran, a mi živi. Poređaju nas vezane uza zid, pucaju u nas, – prska nam lobanja, prska cevanica, podlaktica, koska, otežasmo od olova u telu. Dođe i veče. Umorili se strelci. Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku. Sa streljanja se vraćamo kući -ko s posla, i dok se u kujni podgreva večera žene nam krpe rupe u odelu. Posle večere pregledam domazluk: zakrpim krov, poduprem ogradu, nakupim kišnicu u kace i aranije. Uto i spavanju vreme. Pre no zaspim kažem ženi: vešaće me u pet, gledaj da me probudiš nešto ranije. Ujutru vešala, nova novcata, čvrsta, užad jaka, dželati obučeni, – ruku na srce, ničemu zamerke nema. Vešaju nas brzo, vešto i lako. Visimo tako obešeni do mraka, vreme je večeri, skidaju nas, – mi živi, svi nas tuku i psuju, ali ako.