Konobarica je svakog jutra pomagala starici — sve dok se nisu pojavila četiri telohranitelja i njeni

Hladan vetar udarao je u napukle prozore Milerove zalogajnice dok se sunce mučilo da izađe iza pokrivača sivih oblaka. Bilo je to jutro koje je delovalo teško, kao da je život zaboravio da mu podari boju. Unutra se miris zagorele kafe i tosta premazanog puterom širio kroz prazne separee. U dalekom uglu, kraj prozora koji niko nije birao osim ako nije imao gde drugde da sedne, pojavila se jedna starica. Dolazila je svakog jutra, uvek sama, uvek tiha, i uvek u istom dugom crnom kaputu, sa srebrnim brošem u obliku pera. U očima je nosila tugu, kao neko ko je nekada imao sve, a onda to izgubio bez ikakvog upozorenja.